"Надежда Петровић" - монодрама, играла: Биљана Ђуровић

Objavljeno četvrtak, 14 april 2016 12:21

Detalji

Српско просвјетно и културно друштво ''Просвјета'' - Градски одбор Бијељина у сарадњи са Центром за културу ''Семберија'' Бијељина организовао је приказивање монодраме ''Надежда Петровић'' у извођењу глумице Биљане Ђуровић. Представа је изведена 14. априла 2016. године у 20,00 часова у великој сали Центра за културу у Бијељини. 

ГАЛЕРИЈУ ФОТОГРАФИЈА МОЖЕТЕ ПОГЛЕДАТИ ОВДЈЕ

Монодрама ''Надежда Петровић'' је сачињена од аутетнтичних писама Надежде Петровић, одломака из романа ''Боје и барут'' Олгице Цице и избора поезије Растка Петровића и Љубомира Симовића. Адаптацију је извршила Биљана Ђуровић, а редитељ је Божидар Ђуровић.

Надежда Петровић (Чачак, 1873-Ваљево,1915) била је најзначајнија српска сликарка са краја 19. и почетка 20. вијека. Рођена је у Чачку 12. октобра 1873. године. Њен млађи брат био је књижевник Растко Петровић. Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. године. Следеће, 1982. године, полаже испит за наставницу цртања у средњим школама и постаје ученица у атељеу Ђорђа Крстића. 1896/97. године похађа школу код Цирила Кутљика. Од 1898. године почиње школовање у Минхену, у атељеу Антона Ажбеа. 1900. године је имала прву самосталну изложбу у Београду. Наредне године, 1901., започиње рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену. Са Делфом Иванић и Милицом Добри 1903. године оснива хуманитарно друштво Коло српских сестара. Од 1904. године ангажује се око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања Ладе (прво умјетничко удружење основано у Београду 1904. године) и Прве југословенске уметничке колоније. Бавила се и ликовном критиком. У Првом балканском рату учествује као добровољна болничарка на фронту. Пратила је српску војску и 1913. и 1914. године. Умрла је у Ваљеву, 3. априла 1915. године, од пјегавог тифуса, обављајући дужности добровољне болничарке.

Сликарство Надежде Петровић уводи српску умјетност у токове савремене европске умјетности. Њено сликарство иде, највећим дијелом, у корак са европским експресионизмом, а понекад се приближава, тада још неафирмисаној, апстракцији. Вољела је да слика портрете и пејзаже, а њен патриотизам огледао се и у честом избору тема из националне историје и сликању људи и предјела из Србије. Дјело Надежде Петровић, у цјелини, зрачи страшном експресијом, снагом и храброшћу ове јединствене жене - сликара са Балкана. Током балканских и Првог свјетског рата бавила се и фотографијом, као прва жена ратни фотограф.

Српско просвјетно и културно друштво ''Просвјета'' је организацијом ове представе жељело да ода почаст и приближи ову српску хероину бијељинској публици.