Молба за оснивање "Просвјете"

Потписани усуђујемо се замолити високу Земаљску Владу, да би нам благоизволила допустити, да оснујемо „Просвјету“, друштво за помагање сиромашних Срба ђака, који уче у средњим и великим школама Босне и Херцеговине и Аустроугарске монархије, а родом су из Босне и Херцеговине.

Сврху и круг друштвеног рада одређују приложени штатути.

Не треба да разлажемо, од колике је потребе за сваки народ интелектуално образовање и какав благотворан утицај има просвјета на културни развитак једнога народа. Напредак народа не може се ни помислити без просвјете. Али за просвјету треба и материјалних средстава.

Иако висока Земаљска Влада не жали материјалних средстава, кад се ради о ширењу просвјете уопће и образовању појединаца на посе, ипак је данас број сиромашних младића, који су жељни науке, толики, да се ни из далека не могу сви уздати у потпору високе Земаљске Владе. Док је била сама сарајевска гимназија у земљи, у којој је сваке године свршавао незнатан број ђака, могли су сви, који су тражили потпоре од високе Земаљске Владе, и добити је. На то се са захвалности сјећа и велики број потписанијех, којијем је припомоћ високе Земаљске Владе добро дошла, да продуже своје образовање на великим школама. Али данас, кад у земљи имадемо три јавне гимназије и једну реалку, број је сиромашних ђака у средњим и великим школама толики, да сви не могу очекивати помоћи од високе Земаљске Владе, те се сваким даном све јаче осјећа потреба, да се још на какав начин помогне образовање сиромашних ђака.

Пошто у Босни и Херцеговини осим високе Земаљске Владе и неколико градских опћина нема ни једне, ни приватне ни државне установе, која би пружала материјалну помоћ сиромашним ђацима, то потписани мисле, да ће се тој потреби задовољити оснивањем горњега друштва.

Много потписанијех добро знаде са каквим се тешкоћама мора борити сиромашни ђак, који хоће, да се образује, јер су то и сами искусили, па мисле, да им је дужност, да оснивањем горњег друштва својој млађој браћи омогуће лакши рад.

Нека нам је слободно споменути, да се доста пате и они ђаци, који уживају припомоћ високе Земаљске Владе, јер осим стана и хране имаду знатних издатака за путни трошак, школарину, књиге, одијело итд., а већином су сиромашни, да се ни одаклен немаду надати каквој потпори осим своје штипендије, а не треба ни да спомињемо оне, који нијесу сретни, да уживају припомоћ високе Земаљске Владе. Сви други ђаци могу добити какву потпору од кога хуманог друштва свога народа само су Срби ђаци из Босне и Херцеговине остављени сами себи, да трпе сваку оскудацију, јер се немаду коме обратити за помоћ.

Друштво би према свему овоме само допуњавало рад високе Земаљске Владе потпомажући образовање сиромашних ђака.

Потпуно свјесни, да је ово хумано друштво и увјерени, да висока Земаљска Влада свакој хуманој установи излази на сусрет, надамо се, да ће висока Земаљска Влада и потписивањем допустити, да оснује горње друштво, те се биљежимо најпонизнији:

У Сарајеву 20. децембра 1901.

Владислав Скарић, гимн. учитељ, др Димитрије Марковић, секундарни љекар, Душан Васиљевић, одвј. перов., др Ђока Цвијић, Шћепан Грћић, гимн. учитељ, др Перо Ивановић, приват. љекар, Ристо Божић, судбени пристав, Цвјетко Радовић, судски пристав, Никола Човић, судски пристав, др Коста Крсмановић, гимн. учитељ, др Ђорђо Васиљевић, др Љубомир Мирковић, секунд. љекар, др Ристо Јеремић, асистент љекар, Танасије Дакић, гимн. предавач, Милан Ћуковић. гимн. учитељ, Стеван Жакула, гимн. предав., Богољуб Петровић, судбени пристав, др Сава Вукановић, судски прислуш., Лука Калаба, марв. љијечник, др Димитрије Николић, судски пристав, Антонија Вуковић. срес. марвени љекар, др Ђорђе Ђокић, учитељ вел. реалке, Дамјан Грбић, катихета на вел. реалци, Владислав Ђурић, срес. марв. љекар, Милан Ј. Максимовић, суд. прислушник, Јован Васић, гимн. предавач, Димитрије Петровић, судб. прислушник, Ник. Опалић, вел. реалке предавач, Симо Мирковић, инжинир. пристав.

(Извор: Култура и умјетност у Босни и Херцеговини под аустроугарском управом. Грађа. Редактор Ристо Бесаровић. Архив Босне и Херцеговине, Сарајево, 1968, стр. 340-341).